Bilo je to veče 24. mart 1999. godine, 19:30 i meni se upravo završio javni čas harmonike gde sam pred prisutnim roditeljima moje generacije svirao svoju pesmu, bio sam mali i sećam se da je taj dan u skoli bio drugaciji ... mama je zamolila jednu profesorku u školi da me pričuva, dok ona dodje po mene (to se inače nije dešavalo nikada) ... sećam se da smo posle otišli do apoteke i kupili neobično velike količine lekova raznoraznih ... ali ja tada na to nisam obraćao pažnju ... i vraćali smo se posle časa sa početka priče autobusom koji je bio prepun mama , mlađi brat i ja ... i tada nam se učini da čujemo zavijajući zvuk, zvuk koji će tih dana postati svakodnevnica, zvuk koji se vrlo dobro urezao u glavu svakog građanina ove nepaćene zemlje, a kamoli dece ... i onda je moj mlađi brat onako dečijim glasom upitao ... "Mama jel su to sirene?", niko nije znao da mu odgovori ... izašli smo ... i sve je bilo fantomsku pusto u osam sati popodne ... ali ni na to nisam tada obraćao veliku pažnju ... zapitali smo jedinog čoveka koga smo sreli da li su se čule sirene ... "Nešto se čulo, a šta je ne bih smeo da vam tvrdim..." potom smo stigli do ulaza u zgradu i mama nas je ostavila u prizemlju i rekla "Deco idem ja do stana da nazovem tatu da pitam jesu li bile sirene, a vi ukoliko vidite nekog da silazi u podrum , vi siđite sa njim .... i tako je ona otišla, a nas dvojca ostadosmo mogu reći potpuno ravnodušni u prizemlju zgrade ...

U narednih 5 minuta sišli su par komšija ali ne u podrum već su izašli napolje i uputili se ka skloništu, koje se nalazilo u susednoj zgradi ... a mi smo ostali jer smo imali direktivu samo za podrum ... i tu je moj mlađi bata počeo da paniči kako oni svi idu a mi ostajemo, pa smo zajedno skovali plan da izadjemo ispred ulaza i pozvonimo mami na interfon i pitamo je jel smemo i mi u sklonište ... međutim kada smo izašli meni je nešto kvrcnulo u glavi i uporno nisam dao bratu da zvoni "Nemoj sada da zvonimo, verovatno mama priča sa tatom sada pa da joj ne smetamo"... međutim kada smo izašli ulazna vrata su se zatvorila za nama zatvorila i mi nismo mogli nazad u ulaz ... i ko za inat niko više nije izlazio i moj brat je postajao sve nervozniji "Zoooooviiiii maaaaamuuuu", i sad kada razmišljam o tome izgleda mi kao da je prošlo baš dosta vremena dok smo se ja i on prepirali treba li zvoniti ili ne, a da je zapravo prošlo jako malo vremena... i onda se začuo zvuk ... tutnjavina aviona, bljesak i eksplozija tako jaka da smo ja i brat proplašeno jedan preko drugog počeli da pritiskamo onaj interfon "Ulazite unutra ja silazim odmah", začuo se mamin glas i ona nam otvori vrata i mi uletesmo u prizemlje zgrade a ono kako smo mi ušli tako su vrata od stanova kako na prizemlju tako i na spratovima počela da se otvaraju i ljudi su uspaničeno počeli da izleću napolje ka skloništu ...

Tu prvu noć smo prespavali u svom podrumu sa još par porodica koje nisu takođe otišli u sklonište, kasnije smo preuredili dve sušionice u podrumu da liče na dve sobe gde smo doneli krevet i sve ostale potrepštine i tu smo uglavnom provodili vreme vazdušne opasnosti ... podrum je bio ukopan podosta i imao je prozore od ojačanog stakla pa je bio poprilično siguran ... moj tata jedini nikada nije spavao dole u podrumu ... od prvog do poslednjeg dana išao je gore na četvrti sprat ... doduše on je jedini tada radio (pošto je radio u obaveštajnoj službi) doneo bi nam namirnice posedeo malo sa nama i kad dodje vreme spavanja on bi odlazio gore, i uvek je sa sobom nosio vojničku zelenu torbu ... i brat i ja smo se stalno pitali šta ima u njoj ... i to nas je neverovatno zaokupiralo, dok jednog dana u kolima ... kad je ulazio okrene se i stavi torbu između nas dvojce na zadnje sedište ... znali smo da ne smemo da je diramo ali sa ja polako uzeo i ovorio je krišom i video crnu cev automatske puške, kasnije nam je pričao da su zbog ratnog stanja a i opasnosti od kopnene invazije bili u obavezi da budu naoružani ...

I tako su prolazili dani ... kasnije sam počeo da razlikujem probijanje zvučnog zida od eksplozije rakete. Sećam se jednom kada su pogodili Pančevačke rafinerije ... Beograd nije baš imao sreće sa vetrom pa su sva isparenja išla ka gradu ... pa smo potapali krpe u sodu bikarbonu navodno štiteći se ... kada prestane opasnost peli bi se u stan i gledali crtaće koji su se prikazivali na jednoj televiziji skoro 24 sata (koja je kasnije otišla u bankrot jer je Disney tužio jer nije imala autorska prava za to) ... dok jednog dana ko za inat nismo otišli u podrum iako je bila vazdušna opasnost ... samo se zatresla zemlja, stravičan tresak a prozori su se širom otvorili (pošto ih nikada nismo zatvarali da ne bi popucali od eksplozije) ... kasnije smo saznali da je bomba pala na 200 metara od naše kuće blizu nekog tržnog centra ali srećom nije eksplodirala ?!? ... nakon toga nam se nije dešavalo da ne odemo u podrum kada sirene označe vazdušnu opasnost ... ja mogu samo da zahvalim svojoj majci jer nikada nije paničila ni za šta ... pa samim time nisam ni ja ... tako da to vreme ne pamtim kao stresan period ... za razliku od jednog drugara čija je majka to prvo veče došla do nas u podrum i počela da viče kako je 200 aviona poletelo na Beograd i kako će sve da nas pobiju, i kako mi nismo normalni jer ne idemo u sklonište već sedimo u podrumu, al ko nam je kriv nek poginemo kad smo tako glupi !!! ... tad se moj brat rasplakao a moja mama ju je oterala u pizdu materinu što joj plaši dete. I sada kada pričam sa tim drugarom shvatam da imamo totalno drugačija sećanja na bombardovanje a živeli smo na 10 metara jedno od drugog ...

Za vreme 78 dana NATO bombardovanja poginulo je preko 2000 civila među njima i mala trogodišnja Milica Rakić koja je poginula od gelera bombe koji je razneo kupatilo dok je ona sedela na noši ... bombe su padale na pijace, porodilišta, bolnice, škole... Ovaj post je posvećen svim poginulima ... SLAVA IM !!!

Poštovani prijatelji i čitaoci ... samo da javim da će baneri ka dragim blogovima biti postavljeni, a kada to nemogu sa sigurnošću da tvrdim jer sam ovih dana kratak sa vremenom, a treba da ih osmislim i uradim .... tako da vas molim za razumevanje i strpljenje ... hvala :)

...

Jučerašnji inicident na blogu GLASNIKA KRISTOVOG me je naterao da se zamislim ... Iskren da budem saznanje juče o navodnoj tragičnoj smrti kolege blogera me je iznenađujuće potreslo ... čak mi se u skicama nalazi post o njemu (iako nisam naročito posećivao njegov blog, ja sam čitao njegove komentare ... i imao sam utisak da ga poznajem) ... iako totalno suprotnih stavova ja kolegu jako cenim zbog svoje istrajnosti u misiji koju je vodio ... Inače ja nisam protivnik vernika :) iako ateista ja poštujem kada neko veruje iskreno ... ali me užasno nervira pojava koja je na primer veoma učestala ovde kod mene u Srbiji a to je da ljudi se masovno prave da veruju, a sve zato što je to sada eto u trendu, tj. "veruju" oni - slave slave, božić, uskrs, poste ... a na primer nikada ne odu u crkvu spontano (radi svoje duše) već samo kad je neki događaj pa da ih vide ljudi ... takvo ponašanje me izluđuje ...

Kolega GLASNIK KRISTOV je totalna suprotnost ovome ... iskren je i nije dvoličan ... i zato verujem:



Takođe svim hejterima koji bi sada najradije posuli drvlje i kamenje po ovom mladom čoveku poručujem: Zamislite da se vama desi nešto slično ... i ne mojte zameriti ... već priznajte da vam je u dubini duše na kraju drago što je on zdrav i čitav :) Meni najiskrenije jeste :) Živ bio kolega bloger :)

Aj zdravo!

Nada Šakić, najmonstruoznija žena ubica u logoru Jasenovac, mirno provodi starost u Hrvatskoj. I pored pregršt dokaza, sud u Zagrebu ju je oslobodio krivice i tako pokazao zašto je 1998. zatražio njeno izručenje u isto vreme kada i sud u Beogradu.

Kada je sredinom jula 1998. godine sud u Beogradu zatražio od Argentine njeno izručenje, sa istim zahtevom je požurila i Republika Hrvatska. Pokazalo se, na žalost da zahtev nije motivisan željom da se kazni ozloglašen ratni zločinac nego čak naprotiv, da bi se sprečilo njeno izručenje sudu u Beogradu. Županijski sud u Zagrebu je već naredne godine odbacio sve dokaze protiv Šakićeve, proglasio je nevinom i oslobodio krivice. Umesto na robiji, Nada Šakić danas uživa privilegije dostojne nacionalnog heroja i zaslužnog građanina.

Osnivač logora smrti u Jasenovcu Maks Luburić, sredinom oktobra 1942. godine uvodi svoje dve polusestre Nadu i Zoru, koje su se ubrzo pokazale dostojne prezimena Luburić. U ženskom logoru "Stara Gradiška", u kome je za svega 3 godine ubijeno skoro 80.000 žena i dece Nada je bila jedna od najvećih zlotvora.



U muzeju žrtava genocida u logorima "Stara Gradiška" i "Jasenovac", Nada Šakić je idetifikovana po fotografiji u ustaškoj uniformi sa upraviteljicom logora Majom Buždon. A upravo su one, po sećanju logoraša, zajedno sa Božicom Obradović bile takozvana "crna trojka" koja se najviše hvalila počinjenim zločinima. Nakon oslobođenja, utvrđeno je da su počinile niz ubistava i svirepih mučenja nad logorašicama, zbog čega je Maja Buždon osuđena na smrt streljanjem. Nažalost, Nada je uspela da pobegne u Argentinu i izbegne odgovornost za počinjena dela.

"Uvek je imala osmeh na licu i nisam je se plašila, dok me jednog dana nije išibala korbačom jer sam od gladi počela da skidam parče zida,"seća se Ljiljana ivanišević, koja je u logor dovedena sa samo 9 godina. Međutim premlaćivanja, trganje minđuša sa ušiju udaranja batinom bili su bezazleni gresi u odnosu na ono što je ova žena monstrum svakodnevno činila.





Nada Šakić je izbegla ruci pravde ... "Osećam se izvrsno - pravda je pobedila" izjavila je Nada po završetku suđenja. Kada je videla Šakićku na slobodi "prelepu ženu i velikog monstruma", Jovanki Aleksić Bobić, zarobljenoj partizanki sa Kozare, davno zakopana prošlost vratila se pred oči.








SMRT FAŠIZMU!!!!

Kad se ja ljudi nisam pokidao od smeha kada sam odslušao "Pisma iz Kanade" (sa sve koji ovo nisu čuli youtube.com i traži original a ne onaj smešni glas) ... ali poenta ovog posta nije reklamiranje nekog snimka, već me je jedan njegov deo podsetio na temu kojom se želim između ostalog u ovom postu baviti a to je "jebani usran božić" :))))

Ne ne nije to jedna od mojih mrzilačkih naleta psovki prema svemu što mi padne na pamet, ne već samo citat :)))) Nego ... Svim prevoslavnim vernicima srećan Božić :)))) Ja nisam nikakav vernik odmah da kažem ali sam morao čestitati jer sam sam danas igrom veoma slučajnih okolnosti postao položajnik (to je onaj ko uđe prvi u kuću na Božić i njemu se daju pare :D ) to je sve što su trebali da mi kažu ne bi li pristao na ovu svetu ulogu ;P - da, da mi komunjare se prodajemo za pare :) , mora ipak nešto da se obožava ;)))))

Toliko za sada od mene ... a za koji dan ću sesti i pokušati napisati nešto pametno ;)

Aj zdravo !

Dragi moji, blogeri i blogerke , namernici i slučajni prolaznici ... Želim vam pre svega da novu godinu dočekate u krugu ljudi koji su vam dragi i koje zaista volite :) Ne štedite radost i ljubav ovih dana i ako možete obradujte nekoga, ako ničim drugim onda barem svojim osmehom :D

Da, da KEZITE SE DOK VAS FACA NE ZABOLI :) Budite pozitivni ;) Jer znate kako se kaže: "Po jutru se dan poznaje!" - tako neka se i vama Nova godina poznaje po svojim prvim danima :)

Pa ljudi neka vam je srećna nova godina !!! ;D

Živeli !!!

Pa nije posta dugo bilo ... jer sam imao zdravstvenih problema pa sam bio objektivno sprečen :) Medjutim i posle kada sam mogao pisati post, počinjao milion puta i nikako da završim, a i mnogo su mi crni bili postovi pa mi se pravo da vam kažem nisu ni objavljivali ... ukratko ovaj period od prošlog posta nije baš bio produktivan ali ajde sad ...

Naime ... povodom dolazećih praznika božića i nove godine (ovo je onaj deo gde se Alica razocarava u mene :))) , jer ja jesam okoreli ateista ali najiskrenije čestitke svima koji slave božić :) , i verovatno ću imati još koji post do nove godine pa da vam ljudski i čestitam ...

Ja sam ovih dana obojen u Nemačkom fazonu jer za Novu godinu idem u Berlin (sa lepšom polovinom naravno :) ) , da se pošeno smrznemo i nadam se dobro provedemo :D nego je bila fora sa pasošima (to vi naravno ne razumete jer je Hrvatska napravila kvalitetan pasoš još pre 100 godina) ali neeeeee ja još uvek imam pasoš na kome piše Jugoslavija :P ali ne ona velika :) - dve sam države promenio ali NE i pasoš :) pa je bilo cimanje oko viza, plaćanje troškova ... muka živa ... al sve je dobro, barem za sada ... sem ako ne čitaju moj blog pa me zbog propagiranja komunističkih ideja ne odbiju za vizu . Sad čekam poslednji trenutak da vadim novi srpski pasoš ... ko zna kako je počelo možda se sutra probudim u Beogradskom pašaluku pa reko ko zna za svaki slučaj :P

JOJ ljudi jedva čekam Berlin. Jer ja sam vam ja nevidjeni ljubitelj istorije, naročito volim period drugog svetskog rata i posle,a Berlin vam je za to ko nacrtan ... nacistička prošlost (iako sam ekstremni levičar - volim izučavati doba nacizma, po principu upoznaj neprijatelja što bolje) , pa onda ostaci Berlinskog zida, spomenik holokaustu, spomenik Marksu i Engelsu :))) eeee samo Moskva po meni još može parirati u tom kontekstu Berlinu ;)

E toliko od mene pa cu vam postati slike kad se vratim :)
Pozdrav!!! :)

Naime ja ne bih bio prava komunjara da se malkice ne osvrnem na postojeću ekonomsku krizu koja potresa svet, i zbog koje će kako se procenjuje nekoliko miliona ljudi na svetu dobiti otkaz...

Baš su ovih dana apelovali na građanstvo da ne podiže uloge iz banaka ... jer su banke kod nas visoko likvidne :) i zapravo su se nadali da će ih narod poslušati ... narod koji je preživeo inflaciju od par stotina procenata na sat i kome je Dafina sa Miloševićem, bez imalo ukusa otela i poslednje devize koje su mukom čuvali da kupe lebac kada dođu crni dani ... ja na svu sreću nemam nikakve uloge u Bankama (čuj na sreću haha :) ) pa ne moram da lupam glavu da li da dižem pare ili ne :)

Ovaj ... nego odmakao sam se od teme ... što se kapitalizma tiče šta više da kažem, već sve znate ... kažu da je ovih dana Marksov "Das kapital" jedna od najprodavanijih kniga u Evropi :) To nam je crna sudbina - svi se okreću komunističkim idealima kad zagusti ... a u međuvremenu nas ostale smatraju idiotima. Ali nema veze ... haha jednog lepog dana kada se vrati socijalizam, ja i Alica ćemo kao katolička crkva svojevremeno da pišemo oproste, naravno za dobru novčanu nadoknadu :))) i od toga cemo da zgrnemo milione :))) (to mi je rezerni plan ako ne uspem zavrsiti fax :)))) ) .

Hmm ... ovaj post je zapravo imao poentu kada sam ga počinjao pisati, ali se ona u međuvremenu zaturila negde ... što mi nadam se neće zameriti nebrojane gomile mojih obožavatelja :)))

Hteo sam vam skrenuti pažnju na još jednu stvar pre nego što zaključite da je ovaj post i suviše dosadan da bi ste na njega trošili svoje vreme ... a to je medicinsko osiguranje u SAD-u . Sa kojim sam se bliže upoznao kroz emisiju Majkla Mura o američkom zdravstvenom sistemu koja je jako neprijatno iznenadila čak i omraženog mrzioca kapitalizma poput mene .

Amerikanci mnogo vole da se hvale time da žive u zemlji neograničenih mogućnosti gde su građani slobodni da rade šta žele i šta im je volja. Međutim ... stvarnost je potpuno drugačija od američkog sna. Da bi u Americi dobili neophodnu zdravstvenu pomoć (bilo koje vrste) vi morate imati zdravstveno osiguranje koje je najobičnija kapitalistička firma kojoj nije stalo ni do čega drugog sem do obrtanja kapitala ... inače sve morate da plaćate. Primer je jedan jadnik koji nije imao zdravstveno osiguranje a imao je nesreću da sebi odseče srednji i domali prst. Kod lekara su mu rekli da zašivanje domalog prsta košta 12.000 dolara a srednjeg 60.000 dolara. Čovek je imao samo onoliko para da zašije domali prst dok mu je srednji završio na djubrištu jer nije imao para da zašije i njega. I sad vi kažete ko mu je kriv što nije plaćao osiguranje, međutim postoji čitav niz bolesti sa kojima ne možete nikako da počnete da budete osiguranik (dijabetes itd..) a ako ste potpuno zdravi i uspete da plaćate zdravstveno ostaje vam da se nadate da će vam lekarski tim u osiguravajućoj kompaniji (kojima je cilj da uštede firmi novac, i na taj način napreduju) odobriti bilo kakav trošak koji je nastao tokom lečenja, tako je jednoj ženi plaćeno sve sem prevoza kolima hitne pomoći, jer to nije blagovremeno najavila ?! (a imala saobraćajnu nezgodu) ... takođe u filmu je ispovest žene koja kaže da je odbila zahteve više desetina pacijenata za terapiju koja bi mogla da im spase život, i da je zbog toga nijedna struktura ne smatra odgovornim jer je kompaniji uštedela milione američkih dolara ?!?!?!?!?! što joj je posle pomoglo u napredovanju u karijeri .... I na kraju i ako uspete da se izlečite i još i naplatite troškove lečenja od osiguranje oni šalju takozvanog likvidatora, a to je čovek koji ima zadatak da povrati kompaniji novac a to će uraditi tako što će i prečešljati vaše istorije bolesti od rođenja do danas i naći neku bolest od koje ste nekada bolovali a da to niste ili naveli u prijavi ili neka druga sitna administrativna greška koja će osporiti vaše pravo na osiguranje i tražiti vam da vratite novac ...

I kao rezultat svega ovoga dobijete gomile i gomile zaduženih amerikanaca što od strane zdravstva što od strane hipotekarnih ugovora koji im oduzimaju imovinu ukoliko izgube posao ... a zadužen čovek je sve samo ne slobodan. Često prinuđen da radi poslove koje ne želi - jer je prinudjen da vraća dugove, i što ne sme da se buni jer se boji da ga ne izbace sa posla. Na taj način retki kapitalisti dobijaju ovce za šišanje i bogaćenje, a običan narod nešto što je sve samo ne AMERIČKI SAN !!!

Tako nešto se moglo i očekivati ... ali ja sam se nadao ... ipak su prošle 2 godine i skoro svi dragi blogovi su ugašeni ... ali ja prvi ne smem nikog da kritikujem ... ali evo osvrćem se unazad i ovaj post posvećujem svim dragim blogovima kojih više nema i naravno ljudima koji su ih pisali ... a sada ih boli dupence i za blog i za mene što ovde plačem nad prolivenim mlekom ... ;)

Nego ... ako iko još čita ovu moju sprdnju od bloga ... znate kako ono kaže narod Koga nema bez njega se može, ali bez jednog ne ide - tj. blog nije blog a to je Drug Alica (KPD) (inače Alica ako ovo čitaš poenta svega je da te toliko nahvalim da se usereš u gaće i pocrveniš i opet otvoriš blog)

Dakle ... drug o kome pričam je zvezda komunističke borbe među blogovima levice i radikalne desnice koja je bila u najjačem jeku onda kada sam ja bio prinuđen da zatvorim blog ... (za one ne upućene - borba blogova se zasniva na tome da se neprijateljski blog zasipa svim mogućim i nemogućim uvredama i time se sabotira njegov normalan rad i propagiranje prljave ideologije ... onda oni nama vraćaju i tako u krug dok nekome ne dosadi. Manje više to nema nikakvu svrhu osim što do srži komunjarskim mozgovima poput mene i Alice pruža neverovatu zabavu :)))))) ) ... redom su padali u očaj fašistički, ustaški, četnički i svaki drugi otrovni blogovi koji su zagovarali mržnju prema bilo kome ... zatrpani komentarima od strane saboraca među kojima se uvek isticao Drug Alica , koji je ne štedeći sebe napadao bez milosti ne žaleći da u toj borbi položi i svoj mladi život :))))) Vremenom su ga i neprijatelji sačekivali na nož pretili prebijanjem (jer su mrežom doušnika saznali rodni grad Alice) ali hrabri Drug ni tada nije poklekao pod njihovim pretnjama već je još više i jače udarao po blogovima kako i prliči pravim herojima ... :)

Međutim ... njegovog bloga više nema kao ni većine saboraca ... ali herojska borba ostaje u sećanju retkih levičlarskih blogova koji učestvovali i opstali do danas ... možda su dobili bitku, ali nisu dobili i rat ...

SMRT FAŠIZMU !!!!

Kao što ste svi već verovatno upoznati Crna Gora je priznala nezavisnost Kosova.

Ovako odmah da razjasnim neke stvari ... ne smatram sebe nekim ultra - nacionalistom, čak mogu reći da ne smatram sebe nacionalistom već u nekoj razumnoj meri osećam pripadnost državi u kojoj živim ... i smatram da je to normalno. Što se mene lično tiče smatram da Srbija kao država ne može da natera 3 miliona Albanaca da žive u njoj ako oni to ne žele. I lično za mene borba za Kosovo ne predstavlja borbu za teritoriju već borbu za onih 250 000 ne Albanaca koji jadni tamo žive u enklavama bez najosnovnijih uslova za život, bez slobode kretanja i uz svakodnevno šikaniranje od strane Kosovskih vlasti.

Ali naravno bilo mi je drago kada se srpska diplomatija izborila za postavljanje pitanja legalnosti samoproklamovane nezavisnosti Kosova. Ne zato što mislim da će to nešto promeniti več zato što je lepo čuti da ti je država zapravo nešto dobro radi a ne samo da pravi sranja. Mnogi priznavanje Kosova od strane Crne Gore smatraju za zabadanje noža u leđa Srbiji ... svi su zblanuti i ne mogu da veruju ... ja nit sam zblanut niti iznenađen.

Ali ne mogu reći da mi je bilo svejedno ... to vam je onaj osećaj kada vas prozove profesor a vi niste učili, ili onaj osećaj kada se vozite kolima pa se iscimate da će se desiti sudar. E tako sam se ja odprilike osećao kada sam čuo za priznanje Crne Gore takozvane republike Kosovo ...

I onda sam uhvatio sebe da razmišljam ... koliko će nas to jadno Kosovo usporiti ka normalnim i civilizacijskim tekovinama kojima verujte cela Srbija teži ... (sem onog zakržljalog i krajnje mentalno ograničenog nacionalističkog-radikalskog ogranka koje bi da ratuje sa svima koji ga mrko pogledaju) ... koliko će cela zemlja biti taoc politike koja ju je upropašćavala od 90 pa na gore ... i da li će se ikada izvući iz kaljuge u koju se uvalila ... i onda sam uhvatio sebe da razmišljam o tome kako bi bilo divno da živim negde drugde ... a ne u zemlji koju svi susedi gledaju manje više kao smrdljiv sir .

To je zapravo prvi put za od kada ja znam za sebe da sam ozbiljno počeo da razmišljam o tome da kada budem mogao odem iz zemlje ... i živim na nekom normalnijem mestu ...

Toliko ...